Ivan Brkljačić, kompozitor, o svom najnovijem poslu u BDP hit predstavi Amadeus
Nema jake države bez jake kulture
Dan Mokranjčevog rođenja ostao u senci: Ivan Brkljačić
Zorica Kojić Mladi beogradski kompozitor Ivan Brkljačić
(1977), već ovenčan slavom seriozne muzičke struke kroz mnoge esnafske
umetničke nagrade i više nego upamtljiva izvođenja sopstvenih dela na
"ozbiljnim", ali i rok (!) scenama, najpouzdaniji je mogući partner
najnovije generacije u gradu i kad je o pozorišnoj muzici reč. Aktuelna
postavka glasovitog komada Petera Šefera Amadeus Beogradskog dramskog
pozorišta u režiji Alise Stojanović, uz ansambl izvrsnih glumaca sa
Predragom Ejdusom i Gordanom Kičićem na čelu, za svoje alternativne
prvake ima muzičare, predvođene i na "živom" te imaginativnom delu,
upravo Ivanom Brkljačićem, as himself.
Danas
se o Mocartu pomodno govori kao o rokenrol superstaru, a i njegovi
medijski i tržišni tretmani - perike, mocart-kugle, komercijalizacija
melodija od muzičke kutije do reklama - kao da idu na to da ga
predstave gotovo isključivo kao površnu atrakciju prvobitnog
šou-biznisa. Kako današnjim rečnikom i oruđima medija saopštiti do koje
mere je on ozbiljan i dubok, a da je s obzirom na meru dekonstrukcije
stare, ukočene muzike on još i u većoj meri pank nego tradicionalna rok
zvezda?
Da je Mocart danas živ
Da je Mocart danas živ, bio bi: a) visoko pozicioniran; b) jednako neprilagođen; c) nešto treće? - Mocart bi mogao da bude medijski visoko
pozicioniran usled svoje neprilagođenosti. Pretpostavljam da bi bio
interesantan nekim trač rubrikama. Sumnjam da bi se kvalitet njegove
muzike, kada bi je danas komponovao, odmah prepoznao i da bi zbog nje
bio visoko pozicioniran. S druge strane, mislim da nije slučajno što je
živeo onda kada je živeo i u tom vremenu uradio to što je uradio.
- Mislim da sva ta pomodnost i
komercijalizacija Mocartove ličnosti, koja jeste nešto što se od
sadašnjeg vremena može očekivati, biva gurnuta u drugi plan u momentu
kada se dođe u dodir sa njegovom muzikom. Ona toliko zrači i svojom
neverovatnom snagom otkriva duboku suštinu Mocartove ličnosti, njegovu
muzičku genijalnost, i iznad svega radost muziciranja, koja se
nesumnjivo oseti u čitavom njegovom opusu. Sve te usputne stvari su
možda način da se laici približe Mocartovoj muzici. Ali u momentu kada
dođu u dodir sa njom, pogotovo ako sebi daju šansu da joj se prepuste,
bilo kakva vrsta banalnog, tj. banalizacije Mocartovog dela, siguran
sam, u momentu, nestaje. Mocart je pre svega muzički genije, sve ostalo
predstavlja samo određene uglove posmatranja i tumačenja te njegove
genijalnosti.
Koliko
je Vama bilo teško i komplikovano da uz svoj originalni autorski
angažman odaberete one fragmente Mocartovih dela koja najbolje
korespondiraju sa sadašnjicom, umetnošću pozorišta i samim komadom? - Sa te strane Šeferov tekst je zaista odličan.
Smatram da je on dosta uložio u lično upoznavanje Mocartovog opusa i da
je u svoj dramski tekst vrlo precizno ubacivao određene odlomke iz vrlo
pažljivo izabranih Mocartovih dela, sa primarnim akcentom na operama. U
Šeferovom tekstu se ni u jednom trenutku ne pominju simfonije, samo na
jednom mestu klavirski koncerti i gudački kvarteti, ali zato i te kako
ima mesta za delove iz opera Otmica iz Saraja, Figarova ženidba, Cossi
fan tutte, Don Đovani i Čarobna frula. Svaki od ovih remek dela
operskog žanra majstorski je stvaljeno u dramski kontekst Salijerijevog
odnosa prema Mocartu. U tom smislu pravljenje izbora muzike je bilo
vrlo jasno. Takođe je bilo prostora i za stavljanje u funkciju
predstave onoga što je vezano za moj ukus u odnosu na Mocartov opus. Tu
pre svega ističem izbor Prvog stava 25. simfonije u g-molu i deo iz
Glorie iz Mise c-mol. Komponovani deo muzike je zbog Šeferovog
potenciranja Mocartovih opera, neminovno išao ka uključivanju glasova u
kamerni ansambl, koji je na kraju uobličen u vokalno-instrumentalni
sekstet, koji uživo izvodi moju muziku na sceni.
U
predstavi takođe ima mnogo lično vaše muzike koja istovremeno sjajno -
poput nekakvog nadpripovedača - objašnjava klimu visoke etikecije i
najniže intrige bečke čaršije onog doba, a da je istovremeno vrlo
"današnja" i čak moderna? - Ideja mi je bila da ni u kom slučaju ne
oponašam Mocartovu muziku, niti njegov stil. To je, na kraju, i
nemoguće. Nastojao sam da koliko je moguće dam svoj komentar, izražen
muzičkim materijalom, prema onome što postoji u Šeferovom tekstu. Alisa
i ja smo se dogovorili da vezivna tačka dramske radnje i žive muzike
budu Ventičeli, odnosno glasnici koji izveštavaju Salijerija o svemu
što je vezano za Mocarta, koje smo zajedno oblikovali u vidu dve
pevačice (Aneta Ilić - sopran i Iva Mrvoš - mecosopran). Alisa ih je
formirala u smislu scenskih pojava i karaktera, a ja sam nastojao da im
svojim muzičkim materijalima dam dušu.
Vi
ste veoma upadljiv i prisutan kompozitor u Amadeusu - mnogo je izvrsne
muzike u ovoj predstavi koja se dobrim delom i izvodi uživo, a vođa ste
i malog benda koji u svemu tome učestvuje na sceni? - Kao što sam već rekao u pitanju je
vokalno-instrumentalni sekstet, u kojem su pored dve pomenute pevačice
još i Saša Ilić - viola, Nemanja Marković - violončelo, Stojan
Krkuleski - klarinet i ja sviram klavir. Svi članovi našeg malog benda
su sve vreme bili puni entuzijazma i želje da se napravi dobra i
ozbiljna stvar. Mislim da se to sada u predstavi i čuje.
Vratimo
li se Mocartovskoj zbilji lično i van "celebrity" zvezdanog praha,
recite koliko je svakodnevni život kompozitora sada, ovde i ma gde,
igračka u rukama hira trenutne mode, izglednih "dvorskih" nameštenja,
mušičavih vladara koji daju prihod i očekivanja mnogo više prigodne i
primenjene muzike od autentičnog stvaranja sopstvenog opusa? - Svako vreme ima svoj kontekst, koji, čini mi
se, nikada nije išao naruku kompozitorima klasične muzike. Vreme je
uvek činilo svoje i obično se sa zakašnjenjem shvatala prava vrednost
određene muzike i značaj brige oko iste. Mislim da dok "vladari" ne
shvate da jake države i jake nacije nema bez jake kulture i ozbiljne
brige o njoj, a samim tim i o klasičnoj muzici koja je nastajala i koja
i dalje svakodnevno nastaje na ovom prostoru, nema nam boljitka. Ovo
takođe pominjem i u kontekstu našeg velikog jubileja, 150 godina od
rođenja Stevana St. Mokranjca. Čini mi se da je 9. januar, dan njegovog
rođenja nepravedno ostao u senci nekih drugih, po meni manje bitnih
dnevno-političkih događaja. A značaj Mokranjca je i istorijski i
vremenski potvrđen.
Danas
se o Mocartu pomodno govori kao o rokenrol superstaru, a i njegovi
medijski i tržišni tretmani - perike, mocart-kugle, komercijalizacija
melodija od muzičke kutije do reklama - kao da idu na to da ga
predstave gotovo isključivo kao površnu atrakciju prvobitnog
šou-biznisa. Kako današnjim rečnikom i oruđima medija saopštiti do koje
mere je on ozbiljan i dubok, a da je s obzirom na meru dekonstrukcije
stare, ukočene muzike on još i u većoj meri pank nego tradicionalna rok
zvezda?
